Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


Dra­gi No­va­če, če­sti­tam ti u lič­no ime i u ime svih ko­ji se oda­zi­va­ju na Alek­san­dar Vu­čić, a ta­kvih je da­nas u Sr­bi­ji naj­ma­nje de­vet mi­li­o­na, ka­ko pod fan­tom­ka­ma ta­ko i bez njih, ali to su već idi­o­ti!
Mi­slim, ne oni što se oda­zi­va­ju na sve­to ime, već ša­či­ca onih ko­ji to ne či­ne, a ru­ku na sr­ce i ti se pre­če­sto pred­sta­vljaš kao ne­ka­kav No­vak a ne Alek, ali, ‘aj­de, ni­je tre­nu­tak za pre­ba­ci­va­nje već za sla­vlje, a raz­go­va­ra­će­mo i o to­me, sa­mo po­la­ko!
Elem, div­no je da­nas bi­ti ja, ma­da ni­šta ma­nje ni­je i osta­lih da­na, ali gle­da­ju­ći ka­ko na­po­kon osva­jaš Ro­lan Ga­ros ni­sam mo­gao da se ot­mem uti­sku ko­li­ko ti zna­či moj tri­jumf, iako si ti po­di­gao pe­har i po­zi­rao k’o ne­ka us­pa­lje­na star­le­ta, ali...
Opra­štam ti, bu­di bez bri­ge, ni­je Alek zlo­pam­ti­lo, ma­da u onom obra­ća­nju na kra­ju me­ča ni­si is­ko­ri­stio pri­li­ku da mi se za­hva­liš, po­mi­nju­ći pri­tom po­ro­di­cu, tre­ne­re, pu­bli­ku, cvi­je­će, dr­ve­će, sre­ću i osta­le glu­po­sti ko­je bi tre­ba­lo mno­go ma­nje da ti zna­če, ba­rem da­nas ka­da sam tri­jum­fo­vao i na tur­ni­ru za ko­ji je Vla­da Sr­bi­je pro­na­šla stra­te­ške part­ne­re i sa­ču­va­la ga od ste­ča­ja, na­pra­viv­ši od nje­ga zdra­vo i uspje­šno pred­u­ze­će ko­je za­po­šlja­va svu onu dje­cu da sku­plja­ju lop­ti­ce, pa one mu­če­ni­ke što do­da­ju pe­ški­re, raz­vla­če mre­žu, rav­na­ju šlja­ku ko­ja je, da­bo­me, pro­iz­ve­de­na i tu­ca­na u Sr­bi­ji, baš kao i pe­har i onaj po­slu­žav­nik za gu­bit­ni­ka ko­ji su od­li­ve­ni u sme­de­rev­skoj Že­lje­za­ri!
No, do­sta o me­ni i mom uspje­hu, ipak je ovo pi­smo po­dr­ške te­bi, pa ti za­i­sta od sveg sr­ca če­sti­tam na me­ni, jer to što si ti igrao ne zna­či da ni­sam ja po­bi­je­dio, na­pro­tiv!
Do­du­še, da sam bio baš na te­re­nu ja bih meč od tri se­ta za­vr­šio za je­dan i po, naj­vi­še dva, ali do­bro, pod­ba­cio si, no sa­da je je­di­no va­žno da si svo­jim tri­jum­fom do­ka­zao da je Sr­bi­ja iza­bra­la naj­bo­ljeg, jer, pri­znaj, tvoj pro­ce­nat pr­vog ser­vi­sa da­le­ko je is­pod mo­jih 48 od­sto, što mi je ma­lo pri­je po­tvr­đe­no i iz RIK-a, ma­da je bi­lo ja­sno i go­lim okom.
Su­šti­na je da si uči­nio dr­ža­vu po­no­snom što me ima, jer, re­al­no, ide te taj te­nis tek od 2012. ka­da sam iza­bran za PPV-a, a si­jaš od tre­nut­ka ka­da sam do­šao na če­lo vla­de i omo­gu­ćio ti da po­no­sno pred­sta­vljaš Sr­bi­ju, jer, pri­znaj, do­tad te je ma­lo bi­lo blam da ka­žeš oda­kle si, a sad ti je već ne­pri­jat­no ko­li­ko ti do­bro ide i ko­li­ko sam svo­jim pri­su­stvom u Ne­ma­nji­noj uti­cao na to da po­sta­neš broj 1 iako ni­kad ni­su bi­li ras­pi­sa­ni iz­bo­ri za naj­bo­ljeg svjet­skog te­ni­se­ra, ali nek’ ti bu­de.
Da je­su, znaš i sam ko bi da­nas u Pa­ri­zu po­di­gao pe­har, k’o pri­vre­du iz bla­ta i mu­lja, ali ne­ka te za­sad još tu gdje si pa će­mo vi­dje­ti do­go­di­ne da spo­ji­mo s pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma, što ne zna­či da će To­ma u te­ni­se­re, ali ni da ćeš ti na ta­ko ne­le­gi­ti­man na­čin, mi­mo iz­bor­ne vo­lje gra­đa­na, mo­ći da bu­deš broj 1, jer za to se, ma­li, tre­ba bo­ri­ti i iz­bo­ri­ti, a ne sa­mo pre­ba­ci­va­ti lop­ti­cu pre­ko mre­že, kao od­go­vor­nost za afe­ru “He­li­kop­ter”, Sa­va­ma­lu, sma­nje­nje pen­zi­ja i za­po­šlja­va­nje u jav­noj upra­vi k’o lo­pa­tom i još si­ja­set tri­ca i ku­či­na ko­je do­kon na­rod spo­či­ta­va.
Sad će ovi li­ce­mje­ri na­va­li­ti s te­le­gra­mi­ma po­dr­ške, bu­di spre­man i ne ner­vi­raj se, nek’ se če­šu o tvo­ju sla­vu ko­ju sam ne­se­bič­no omo­gu­ćio, ni­je me­ni do jef­ti­nih po­e­na, iako si nas ma­lo obru­kao ne­kim ko­ji su bi­li čist zi­cer, ali se na po­slet­ku ra­ču­na i pam­ti sa­mo po­bje­da ko­ju ne­ću do­zvo­li­ti da mi iko ospo­ri, obe­ća­vam ti!
Mo­žda si u pu­bli­ci pri­mi­je­tio Si­ni­šu Ma­log, ali se pra­vi da ni­si, jer ko sad da ob­ja­šnja­va na­ro­du ot­kud on ta­mo, o či­jem tro­šku, s kim se za­mi­je­nio za smje­nu ču­va­ra ka­me­na te­melj­ca “Be­o­gra­da na vo­di”, ima li vi­še sta­no­va u Bu­gar­skoj ne­go ti ti­tu­la i slič­no?!
Da­kle, je­di­ni Ma­li ko­ji se za­de­sio ta­mo je Ma­rej, lu­zer, bre, a ve­li­ki smo ja i ti, iako ne znam što bi Dnev­nik tre­ba­lo da poč­ne vi­je­šću o tvo­joj po­bje­di ko­ja je mo­ja, a ne pri­lo­gom ka­ko otva­ram tu­nel kroz pla­ni­nu ko­ju će­mo tek da na­spe­mo pre­ko tu­ne­la, ali va­žni­je je valj­da ima­ti či­me pro­ći kroz pla­ni­nu ne­go ima­ti pla­ni­nu?!
Da po­no­vim na kra­ju- za­i­sta je ne­pro­cje­njiv osje­ćaj gle­da­ju­ći te na po­bjed­nič­kom po­sto­lju ka­ko gle­daš u ka­me­ru tra­že­ći me po­gle­dom pu­nim za­hval­no­sti, i ne­ma na če­mu pra­vo da ti ka­žem, iako ima!
Ima, jer ko da­nas či­ni za sport vi­še od me­ne- ni­ko!
Što je vi­še lju­di bez po­sla to ih je vi­še na uli­ci, a što ih je vi­še na uli­ci to se vi­še ba­ve fi­zič­kom ak­tiv­no­šću, lo­gič­no!
Za naj­vi­še dvi­je go­di­ne bi­će­mo na­ci­ja ap­so­lut­nih šam­pi­o­na, sa­mo da po­za­tva­ra­mo još de­se­tak pred­u­ze­ća i da nam ovi teh­no­lo­ški vi­ško­vi uđu u top for­mu tr­če­ći od kon­tej­ne­ra do kon­tej­ne­ra i od ša­tro kon­kur­sa do kon­kur­sa- bi­će to sve Abe­be Be­ki­le, i to ne sa­mo po fi­zič­kom iz­gle­du već i po re­zul­ta­ti­ma!
Do­tad, ostaj mi zdra­vo i još je­dan­put ti od od sr­ca če­sti­tam- me­ne!
Div­no je da­nas bi­ti ja kad znaš da Sr­bi­ja ima jed­nog te­be ko­ji ima tu pri­vi­le­gi­ju da mu na­pi­šem pi­smo po­dr­ške kad osvo­ji ne­što!
Me­da­lje su pro­la­zne, za­pam­ti, dje­ča­če, sa­mo ja sam vje­čan i taj pe­har što si ga po­di­gao uči­niv­ši nas po­no­snim!
Ne za­to što si ga osvo­jio, bre, već za­to što je iz­li­ven u Sme­de­re­vu!
P. S. Pa­zi ka­ko ga spu­štaš, mo­žda se od­lo­mi po­sto­lje, ka­sni­la pr­va smje­na s li­jep­kom pa se još su­ši, i ne­moj da ti po­ki­sne, ni­je baš od sre­bra kao što pi­še na ser­ti­fi­ka­tu, Mi­le uzeo tem­pe­re od si­na pa su ne­što na br­zi­nu, ali ću­ti, za sle­de­ći Ro­lan Ga­ros bi­će sko­ro k’o pra­vi, sa­mo da pre­to­pi­mo ne­ke olu­ke i kva­ke, svje­že sti­glo iz Sa­va­ma­le...
wwwne­del­jnik.rs